srijeda, 17 jul 2019

Željko Jovanović: Ne možemo više da čekamo da EU, međunarodne organizacije i donatori vode našu politiku

Objavio  maj 12, 2019

Željko Jovanović je  direktor Kancelarije Romska inicijativa, Fonda za otvoreno društvo u Berlinu. Jedan je od najistaknutijih boraca za prava Roma i Romkinja u čitavoj Evropi i neko ko je otvorio novu perspektivu u borbi za prava romske nacionalne manjine. 

U interjuu za portal Udar, Jovanović je govorio o protekloj Dekadi Roma, novim politikama, odnosu EU prema Romima, ali i odnosima unutar samog romskog pokreta.

Zemlje Zapadnog Balkana posljednjih  godina intenzivno rade na pridruživanju EU. Koliko u ovim zemljama, u procesu koji još uvek traje i koji je jako kompleksan ima mesta za „romsko pitanje“?

-Proces pridruživanja EU je do sada bio jedan od dva razloga koji su doveli do vidljivosti položaja naseg naroda. Do Dekade Roma 2005-2015, na primer, ne bi došlo da države nisu morale da pokažu signal volje da ispune kriterijume iz oblasti ljudskih i manjinskih prava. Nakon što su države dobile članstvo u EU, njihov interes za poboljšanje našeg položaja se drastično smanjio.

Drugi razlog je migracija istočne Evrope i Balkana prema zapadnim zemljama. Još od 90-ih godina, mnoga društva i države u Zapadnoj Evropi su imale predrasudu i strah od migracije stanovništva iz ovog dela Evrope. U slučaju Roma, taj strah je još i veći zbog predrasuda prema nama. Tako da su fabrikovane krize u Francuskoj i Italiji u vezi Roma iz ovog dela Evrope. Te „krize“  su fabrikovane da bi podigle popularnost francuskom predsedniku Sarkoziju i italijanskom premijeru Berluskoniju i skrenule pažnju javnosti od mnogo većih problema u toku njihove vladavine. U tom kontekstu, došlo je do Evropske okvirne politike za razvoj nacionalnih strategija za inkluziju Roma i većih davanja iz evropskog budžeta 2011. za te strategije.

Za razliku od Dekade, ova okvirna politika EU je obuhvatila sve članice EU u kojoj je broj naših Roma značajan. Ono što im je zajedničko je da ni Dekada, ni Evropska okvirna politika, ni evropski fondovi nisu doveli do promene situacije. Ključni razlog je da nema dovoljno političke volje da se menja sistem koji je doveo do situacije u kojoj nas narod živi.

Među zvaničnicima dražava Balkana koje su u procesu pridruzivanja kao i među zvaničnicima Evropske komisije, postoje ljudi koji razumeju da ovakva situacija ne može da se nastavi, jer dugoročno ne donosi dobro nikome. Međutim, takvih ljudi je malo da bi se sistem menjao.

Vrlo često se u javnosti može čuti da je nedavno okončana „Dekada Roma“ bila između ostalog i test za romsku zajednicu i mnogo više za vlade zemalja potpisnica Dekade. Šta smo naučili u tih 10 godina?

-Naučili smo, nadam se, tri najbitnije lekcije. Prvo, interesi države za pridruživanje Evropskoj uniji sami po sebi nisu dovoljni. Bez većeg nacionalnog politčkog konsenzusa i volje, nema promene sistema i time nema značajne promene za našu zajednicu. Drugo, predrasude prema Romima nisu više u domenu ličnog mišljenja, već su političko oružje, jer su političari naučili da mogu da ih koriste da manipulišu javnim mnjenjem zarad jeftinih glasova, što ima direktne posledice na pogoršanje situacije Roma. Takvi političari su shvatili da im je jeftinije da imaju politiku protiv Roma, nego da imaju politiku za stvaranje radnih mesta, unapređenje zdravstvenih usluga, smanjenje korupcije, unapređenje obrazovanja. I treće, mi Romi moramo da se oslonimo na sebe i da radimo sa onima koji su nam prijatelji. Ne možemo više da čekamo da EU, međunarodne organizacije i donatori vode našu politiku i brane naše interese više nego mi sami. Možda mogu da pomognu, ali mi moramo da vodimo napred. 

Smatraš li da su se u tom periodu iskristalizovale stvari kada govirimo o romskom nevladinom sektoru u smislu da se jasno pokazalo koje su njegove prednosti, ali i mane?

-U romskom, kao i svakom dugom, nevladinom sektoru ima puno različitih organizacija, interesa, pristupa problemu, tako da nema vrlina i mana koje su iste za sve. Međutim, na generalnom nivou mogu da kažem da je prednost i dalje to što u tom domenu mi stvaramo organizacije i odlučujemo u njima. Ako organizacije ne rade dobro, mi smo za to zaslužni. Ako rade dobro, opet, mi smo za to zaslužni. Ako govorimo o manama, nevladin sektor ne može da zameni to što je srž problema, a to je snažna politička pregovaračka pozicija oko sistemskih promena, ne samo za Rome, već za celo društvo. Nevladin sektor može da pomogne, ali ne može da bude zamena za zrelost političke moći koja nam je potrebna da se duboki ekonomski i socijalni problemi rešavaju.

Nakon Programa Roma 2020, biće i drugih, zemllje ZB će u jednom momentu postati i članice EU. Romske nvo su nezaobilazni partneri u svakom projektu, programu… U tom smislu, smatraš li da treba raditi na njihovoj modernizaciji, možda promeni politika koje se primjenjuju unazad 20, ili 30 godina?

-Kada će to da se desi i kakva će EU i sama biti u tom trenutku, mi to ne znamo, tako da je teško praviti takve pretpostavke. Romske nvo su partneri, ali to je i deo problema, jer to znači da moraju da budu u saradnji sa vladama i lokalnim samoupravama koje ne rešavaju probleme sistemski. Mi takvu saradnju vidimo u zadnjh 30 godina, ali ne vidimo njen efekat. Modernizacija po meni nije najbitnije pitanje, jer to u principu znači da treba da rade to što rade, samo na moderniji način, na primer kroz primenu novih tehnologija. Međutim, način na koji rade nije najbitnije pitanje. Najbitnije pitanje je da li to što su organizacije radile treba da nastave da rade? Ako vidimo da je naša građanska, ekonomska i politička samoorganizacija najbitniji faktori, onda su odgovori različiti za različite organizacije. One koje to rade, treba da rade modernije u skaldu sa novim vremenom i mogućnostima. One koje rade nesto drugo, treba da razmisle o njihovom odgovoru na ovo pitanje.

U zemljama bivše Jugoslavije, bilo je raznih pokušaja formiranja političkih partija sa raznim ishodima. Konkretno, u BiH se intenzivno najavljuje formiranje partije koja bi izašla na narednim lokalnim izborima. S druge strane, Romi često budu dio većinskih partija i onda rade ne u interesu Roma, već partije. Generalno, jesmo li spremni za ozbiljno političko delovanje kroz sopstvenu partiju?

-Kojim od ova dva puta da se ide je stvar koju ja gledam vrlo pragmatično u smisli šta može da se postigne u datoj situaciji, vremenu i prostoru. Imati svoju kuću i biti svoj na svome je uvek najbolje. Biti deo većinskih partija, zavisi da li su te partije spremne da imaju Rome u svojim untrašnjim organima za donošenje odluka (ne samo da dele letke, lepe postere po romskim naseljima, ili da budu kandidati u vreme izbora) kao i sistemske promene za poboljšanje položaja Roma u svom programu prioriteta.

Međutim, po meni je najvažnije pitanje i pozicija Roma kao glasača. Koji god put da se izabere, bez naših ljudi kao dobro organizovanih glasača ne može da se postigne ništa. Naši ljudi glasaju, jer zbog toga partije i pokušavaju da manipulišu njihovim glasovima. Ako smo bolje organizovani kao glasači, naročito u mestima gde smo u većem broju, mi možemo da drugačije pregovaramo o našim interesima i prioritetima. Romske političke partije i romski kandidati u većinskim partijama uz podršku organizivanih romskih glasova imaju mnogo veće šanse da urade nešto značajno za naš narod. 

U svim ovim procesima o kojima govorimo vrlo su bitni mediji – kako romski, tako i mainstream. Nažalost, romskih medija ima malo, a mainstream se drže neke matrice stereotipnog izveštavanja. Smatraš li da bi jedna šira mreža romskih medija mogla promeniti tu sliku, a istovremeno postala i vrlo moćan partner u romskom pokretu?

-Romske medijske mreže su postojale i nestajale u poslednjih 20 godina. I ja sam, kao urednik romskog radija u Valjevu, bio deo takvih inicijativa. Tada je problem bilo finansiranje. Tada su oprema, održavanje i proizvodnja medijskog sadržaja bili znatno skuplji nego danas. Danas, zbog razvoja tehnologije i društvenih mreža, imamo mnogo veću šansu da stvaramo medijski sadržaj i poruke sa mnogo manje novca. To je ogromna istorijska šansa koju moramo da iskoristimo.

Smatraš li da je Bosna i Hercegovina na neki način zapostavljena, za razliku od drugih zemalja u njenom okruženju kada su u pitanju razni romski programi, dostupnost informacija i generalno svemu što bi mladim i obrazovanim Romima i Romkinjama dalo priliku da se afirmišu u različitim poljima?

-Ne bih koristio takvu karkterizaciju. Mislim da je BiH generalno jako težak politicki kontekst, broj romske populacije je relativno manji nego recimo u Srbiji i Severnoj Makedoniji, da ne pominjem Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku, Slovačku. Međutim, ako ima zemlja u regionu u kojoj je donatorskih sredstava bilo dosta u proteklih više od 20 godina, onda je to BiH. Koliko su romske organizacije od toga dobile je jedno pitanje, a koliko Romi je drugo pitanje.

Na kraju, šta je za tebe najznačajnije što se dogodilo u 2018., a šta očekuješ u godini koja je tek počela kada je u pitanju rad RIO?

-Najbitnije što se desilo je bio koordinisani protest Roma u nekoliko država ispred ukraijinskih i italijanskih ambasada zbog ubistava i napada na naše ljude u ovim državama. Taj protest je pokazao novu solidarnost uzmeđu Roma širom Evrope i daje nadu da se otvara nova faza romskog pokreta. Nadam se da ćemo u ovoj godini videti još veću zajedničku snagu Roma i doprinos borbi protiv rasizma i fašizma koji pokušavaju da slome Evropu.

Poslednje azurirano nedjelja, 12 maj 2019 18:06
portal Romalitika

Email Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je vidjeli.
Login to post comments
  1. Drugi pišu
  2. Najčitanije
  3. Komentari
loader